Тренутно стање

Хуманистичке науке, посвећене изучавању и неговању језика, култура, културног памћења и превођењу између култура, представљају огроман изазов за информационо-комуникационе технологије. У сваком случају, подаци којима баратају хуманистичке науке су дифузни и много комплекснији него подаци који потичу из природних наука, а на које се обично мисли када се говори о информатици.

До скора су инжењери и информатичари једва примећивали, а понеки чак и омаловажавали,  потенцијал који хуманистика уопште – у смислу енглеске речи humanities – као и дигитализација, опис и анализа хуманистичког садржаја и артефаката имају за даљи развој информационино-комуникационих технологија, иако су они само могли да профитирају од тога. Хуманистичке науке свакако укључују низ области у којима се могу применити рачунарски методи и софтверски и хардверски системи.

Али и саме хуманистичке науке у већини европских земаља су недовољно свесне чињенице да њихова снага и значај леже управо у доприносу који могу да дају техничком развоју тако што ће пружити изазов информатици и инжењерству да развију софтверска и хардверска решења за обраду и анализу дифузних и комплексних података. Европска хуманистика је исто тако мало свесна чињенице да се и сама може у великој мери развити ако буде користила могућности које јој пружа употреба нових технологија. Изузетак у том погледу представља Велика Британија.

Предност хуманистичких наука о којој се ретко говори је и у томе да се на студијама хуманистике концентрише управо она група студената која недостаје информатици и инжењерству: наиме, жене. Сама хуманистика није свесна овог потенцијала и радије посматра како се са свих страна жене охрабрују да напусте друштвене и посвете се природним или техничким наукама. А хуманистичке науке би заправо требало да се ухвате у коштац са овом тзв. поделом по половима (gender divide) на један осетљивији и проницљивији начин тако што ће интегрисати информатичке елементе у своје универзитетске програме и оспособити своје студенте да користе рачунарске методе. Тиме би се допринело превазилажењу расцепа између такозваних тврдих (мушких) и меких (женских) дисциплина, уместо што се, како се то сада чине, он само продубљује.

Иако се дискусија око примене рачунарских метода у хуманистичким дисциплинама у најширем значењу речи (humanities) развила у протекле три деценије, она до сада није имала великог утицаја на универзитетске програме друштвено-језичког смера. Штавише, данас се такорећи и не поставља питање шта се дешава на месту укрштања рачунарских апликација и разних културних артефаката, како рачунарски методи могу бити употребљени за стварање нових облика знања, какве изазове за рачунарске методе представља одређени предмет истраживања и како треба формулисати питања да би она могла бити анализирана уз употребу рачунарских метода.

До сада такође није успостављен ни критички трансдисциплинарни дијалог, иако употреба рачунара и процес дигитализације – како то показују хуманистичко рачунарство (humanities computing) и дигитална хуманистика (digital humanities) – све више доводе у питање традиционалне границе међу дисциплинама, између теорије и праксе, и између технолошке имплементације и научне контемплације, захтевајући не само посебне алате (tools) него и изналажење нових трансдисциплинарних метода.